​У дигиталном свету једне старе браузер игре, где су савези трајали краће од рата, а увреде биле оштрије од мача, постојао је један играч кога су сви знали — ГигаМ.


Није био најбогатији.
Није био најјачи.
Али је био један од ретких који је имао кичму.


Те вечери када је Попадија дошла у њихову странку, сервер је већ брујао од спрдње и прозивки. Нападали су је по четовима, форумима, у порукама. Сви су се смејали. Сви осим ГигаМ-а.


Док су други окретали главу, он је стао испред ње.


Због ње се посвађао са пола игре.
Изгубио савезнике.
Створио непријатеље.
Трпео увреде какве нико нормалан не би трпео због некога кога познаје само преко екрана.


Али је остао.


Касније се појавио и Ђетић.
Лик ког су сви исмевали.
Мета мимова, спрдње и понижења.


И опет — ГигаМ је стао испред некога кога су сви гађали.


Бранио га је.
Свађао се.
Улазио у ратове који нису били његови.


Временом, ГигаМ је одрастао у тој игри.
Од обичног играча постао је фактор.
Његово име више није било за спрдњу.
Кад се појави у чету — људи утихну.
Кад стане уз некога — зна се да ће бити рат.


Али баш тада, кад је мислио да је све добило смисао, дошло је оно најгоре.

Крај првог дела.